U četvrtak, 08. juna u 20h se u galeriji kulturnog centa “Buda Tomović” u Podgorici otvara izložba Dragana Teodorovića Zeke “To je bilo neko lepše i srećnije vreme”. Prenosimo tekst Pece Popovića iz kataloga izložbe.
SLUŠAOCI SU ODLIČNI, OBOŽAVAOCI SU BOLJI!
„Pevajući okeanu, mogu čuti huk okeana“
(Ocean – Led Zeppelin)
Starimo tragajući za uspomenama iz sretnog, ili manje sretnog detinjstva i mladosti. Zato čuvamo neke isečke iz štampe.
” Slušao sam bezumno urlanje publike na igralištu. Uši mi je paralo prodorno rzanje konja na trkalištu. Glava mi je pucala od urnebesa, dreke na vašarištu. Ali, sve to nije ništa prema onomešto sam čuo na ovom šizilištu. Posmatrao sam te primerke, koji su ovamo nagrnuli na kolektivno
histerisanje. Već prvi utisak, bio je ošamućujući. Nailazile su kose (muške). Nekima je to na glavi ličilo na ptičje gnezdo, s tim što su se njegovi stanovnici nešto uredili niza stranu. Drugi su me podsećali na tek prohodale mladunče šimpanza koga su posle kratkog davljenja izvukli iz vode, pa
mu sada na sve strane visi pramenje dlaka. Revija majmunijade punila se gledaocima. Neuzdržljivi egzemplari ove retke flore i faune stupaju u prvi plan. Oni padaju u ekstazu i traže da ih svi vide.
Jedan čupa zulufe i arlauče. Jedan grize ruke i jede živo meso. Jedna gomila previjena, presamićena, izduženih vratova, ruku ispruženih napred, popevši se na stolice izaziva strah da će svakog trenutka četvoronoške krenuti napred. Prosto se oseća kako nestaje jedna snaga koja je u jednom
određenom periodu istorije ljudske vrstu izvukla iz životinjskog sveta i izdigla ga na dve noge.”
Politika, 19. januar 1966.
Ukoliko me pamćenje ne vara, ovo je prvi tekst o publici nastao kao posledica prisustva poznatog novinara slavnoj Beogradskoj gitarijadi. Potom su brojni razgovori o tome kako bi trebalo da se ponaša jugoslovenska socijalistička mladež izazvali pažnju javnosti. Na ubrzo priređenoj izložbi „100 fotografija sa gitarijade” Tome Peterneka i Branibora Debeljkovića u Domu omladine bejah glavni junak ukupno 17 slika. Posebno mi je drag onaj pomalo histeričan kadar u kojem sam okružen sa moje dve drugarice i istomišljenice – Bojanom Antunović, posle urednicom u ozbiljnom Komunistu i Brankom Jeremić-Subota, kasnije uvaženoj predradnici Bazara.
Postojala je još jedna fotografija koju tada nisam najbolje razumeo. Čak sam se čudio otkuda ona u autorskom izboru. Na slici, usred euforične atmosfere, izoštren lik zanesenog dečaka sa širom otvorenim očima. Taj deran, to sam bio ja! Čar veoma posećene izložbe, kakva pre na ovim prostorima nije priređena, ogledala se u prikazivanju koncertnog slavlja. Onakvog kakvo je stvarno. Zato, baš zato, čast mi je što mogu da ispišem ove redove povodom foto monografije „To je bilo neko lepše i srećnije vreme“ osvedočenog lovca na nezaborav Dragana Teodorovića Zeke koja dokumentuje nesputane radosti u susretu muzike i publike. U poređenju sa drugim žanrovima, rokenrol oduvek veliča svoje pristalice. Poznato je uverenje koje kaže: rokenrol je „za fanove“. Dok na nastupu klasične ili džez muzike, izvođači sa pravom očekuju aplauz za svoje umeće, rokenroleri žele više – iskreno navijanje, znake ljubavi, zahteve za određenom pesmom i, kako mnoge zvezde tvrde, energiju svojih obožavalaca. Sociolozi kulturoloških studija potvrđuju ovaj zaključak. Za razliku od onih koji preziru rok auditorijum doživljavajući ga kao žrtvu trendova izmišljenih od strane velikog biznisa, upućeni znaju koliko publika „svoju muziku“ zna da obogati dodatnim smislom. Često se gubi se iz vida činjenica da se otkrivanje takve publike kod nas poklapa sa divljenjem Belom Bori koji šakama lomi čaše slušajući „Đelem đelem“ u Petrovićevim „Skupljačima perja“. Prosto ovde se dert, kao pozitivna katarza, oduvek povezuje sa kafanskom reakcijom otvaranja duše na zvuk voljene pesme.
Prva generacija rok publike (šizovi ili padavičari) nije naišla na razumevanje „čuvara ukusa i morala“ pošto je isključivo reagovala na muziku koja nikako nije pripadala prethodnim uzrastima. Vremenom su se odnosi menjali o čemu mogu da posvedočim kao poluvekovni posetilac takvih događanja od beogradskih čajanki, gitarijada, koncerata u dvoranama, halama, stadionima do festivala širom sveta. Izvođači i promoteri oduvek imaju svoje namere po pitanju konačnog ishoda nastupa, ali se pokazalo da je publika ta koja poseduje sposobnost stvaranja rezultata sa neočekivanim kulturnim „tekstom“. Interakcija između publike i muzičara tvori posebnu tenziju, koja podjednako utiče na obe strane. Koncertni nastup ostaje u sećanju jednostavno zato što promoviše ljudsku povezanost i razumevanje u širem smislu. Svaki takav događaj blisko oslikava
stvarnost izazivajući publiku da oseti emocije koje često ne doživljava. Ozbiljne studije pokazuju da, kada ljudi slušaju muziku, njihova osećanja fluktuiraju, a efekat je promena ponašanja, mentalnih aktivnosti i fizičkih reakcija.
Ima čuda u tome kad se vešto izvođenje dešava pred vašim očima i ušima. Biti „gospodar scene“ nije lak podvig, jer se mora naporno i dugo vežbati kako bi se stiglo do velike bine. Naročito sa fizičkim obavezama, kao što su pevanje, sviranje, ples i akrobacije. Pred takvim majstorstvom publika ne može a da se ne divi kontroli, strasti, disciplini i posvećenosti izvođača i njegovoj umetnosti.
Drugim rečima, možda ćete tako videti svet u drugačijem svetlu i prepoznati saosećajnost za ljudski podvig. Izvođač često smatra da su nastupi dobri kada uspeju da dotaknu publiku – kada ona oseti sve što on oseća na sceni – bez obzira da li je to velika radost, slomljeno srce ili bes.
Na kraju, ali ne i najmanje važno, prisustvo koncertima omogućava i izvođaču i publici deljenje istog fizičkog prostora, onog gde se dešava magija. I muzičari i auditorijum jedni drugima uzvraćaju energijom i tako se stvara spektakularno iskustvo. U svemu je prisutan ljudski element – publika ceni izvođača, i obrnuto. Energija stvorena u tom fizičkom prostoru može biti fenomenalna, nekima je to iskustvo života. U najosnovnijem smislu, koncerti su još jedan lep način da se ljudi povežu!
Publika, pogotovo ona naklonjena rokenrolu i njeno ponašanje, nije fenomen jednostavnog objašnjenja. Bilo da smo toga svesni ili ne, koncerti moderne muzike su zapravo svojevrsna religiozna iskustva. Na osnovu slične strukture kao i drevni rituali, oni omogućavaju slične senzacije.
Na početku ljudske istorije, okupljalo se u plemenima. Veza između pojedinaca bila je presudna za opstanak te prve znane zajednice. Ljudi kao društvena bića moraju da osete prisustvo drugih ljudi – prijatelja, porodice ili suplemenika. Da bi se ojačale takve veze redovna masovna okupljanja
u obliku verskih rituala zadovoljila su potrebu naših predaka za uključivanjem.
Po čemu je to slično koncertima moderne muzike?
Naš daleki prethodnik nikad nije sam prisustvovao verskom ritualu. Okružen svojim susedima, sa kojima je delio vrednosti i uverenja, tu je mogao da oseti snagu zajedništva. Slično obučeni, govorili su istim jezikom i pevali iste religiozne pesme. Zapanjujuće slično je koncertno iskustvo. Tu ste, uz omiljeni bend ili solistu, uvek okruženi ljudima koji uživaju u istoj vrsti muzike. U punim dvoranama, halama, arenama ili stadionima bukvalno se oseća prisustvo drugih živih ljudi, bilo da se u fan pitu ili u poslednjem redu trljate sa njima, plešete, njišete, pljeskate ili horski pevate tokom događaja. Znaju se tekstove nekih od pesama omiljenog benda, a zajedničko pevanje sa okupljenima, samo je odraz suplemenika iz davnih vremena. Osećaj uključenosti i bratstva je snažna žudnja ljudi. Koncerti zadovoljavaju tu potrebu. Tokom koncerta, muzičari često preuzimaju ulogu šamana. Oni su, preuzimanjem vođenja kroz nastup poput brižnog pastira, odgovorni za kvalitet iskustva. Muzički koncerti i verski rituali znaju da junak i muzika nisu dovoljni za osećaj zajedništva. Zato nastoje da utiču kroz što više čula. Vizuelni efekti rasplamsavaju emocije i strast. Stoga, reflektori i
stroboskopi i video ekrani doprinose kompletnom raspoloženju. Naši preci su živeli u šumama i tu se molili svojim svetim duhovima i bogovima. A u šumi, verovatno ste primetili, sunčeva svetlost prodire kroz drveće i daje toplinu licu. Svetlost – blagoslov koji dolazi odozgo – još je jedan primer
kako savremeni koncerti imitiraju drevne verske obrede. Muzika je neodvojivi deo ljudske istorije. Sve kulture, bez obzira na njihov civilizacijski razvoj, verovanja ili lokaciju, stvarale su muziku. A religije i trendovi u muzici, uvek su znaci vremena.
Zato se koncerti moderne muzike nazvaju „naslednicima drevnih ceremonija“.
Možda imamo savršenu tehnologiju, internet i „hranu za nošenje“, ali duboko u sebi i dalje smo samo meso i kost, još uvek smo smrtni ljudi. Kao takvi, imamo svoje potrebe i žudnje. Muzički koncerti i kulturni događaji popunjavaju prazninu posle religije. Daju osećaj zajednice i uključenosti stimulišući čula kroz muziku i njene ekskluzivne običaje, kao što su horsko pevanje, ples i zajednička radost. Muzičari oličavaju našu kulturu znajući da je ona univerzalni jezik, a koncerti jedan od najboljih načina da se ljude okupe i uživaju.
Bob Dilan je pevao o ovim našim promenljivim vremenima. Bora Đorđević se sa nosalgijom seća da je svirao Dejvid Bovi i Pauci s Marsa da smo tad bili kao novi a sada smo farsa. I mi i naša muzika doživeli smo ogromne promene, a sa njenom evolucijom dogodila se i evolucija publike kojoj je muzika važan sastojak života. A sa scene se i dalje vidi okean glava, mahanje rukama i tačkice svetlosti sa telefona i čuje hor šarenih anđela.
Bez tog okeana, bez obala, ova muzika nema ni junaka ni smisla. Ni budućnosti!
Petar Peca Popović
