Povodom izložbe pejsaža Miroslava Jeremića u galeriji “Đura Jakšić” u Kragujevcu
Posle predavanja Miroslava Jeremića, majstora fotografije FSS iz Valjeva o pejzažnoj fotografiji i otvaranja autorove zaista izuzetne izložbe pejzaža, poveo se među prisutnima razgovor o uvreženoj predstavi laika a bogme i jednog dela fotografa, koji nisu imali priliku da se oprobaju u pejzažnoj fotografiji brdovitih predela. Ta predstava je uprošćeno kazano takva da je snimanje brda i planina relativno jednostavno, dovoljno je otići na neki vidikovac ili tačku sa koje se pruža lep pogled na neki planinski masiv ili dolinu i pritisnuti okidač fotoaparata. Planina je uvek tu, nema problema kretanja snimljenih objekata kao u „lajf“ ili sportskoj fotografiji.
Varijabile, međutim ima, i ona je prisutna u kjučnom segmentu – svetlosti. Pojam „fotografija“ je nastao prema izrazu „foto grafare“ koji znači „crtanje svetlošću“ (ne crtanje fotoaparatom, koji je samo mašina za fotografisanje).
Ako provedemo neko vreme, i to više puta u raznim godišnjim dobima, na istom vidikovcu, posmatrajući isti predeo s proleća i u jesen ili zimu, ujutru ili popodne, možemo da shvatimo koliko je izgled predela koji nameravamo da snimimo dramatično različit ne samo u odnosu na godišnje doba ili doba dana, nego se menja ponekad i iz minuta u minut. Kretanjem oblaka koji zaklanjaju ili propuštaju sunčevu svetlost, menja se karakter slike koju dobijamo. Idealna je direktna svetlost sunca, koje je u niskom položaju, (jutro, kasno popodne) kombinovano sa rasvetljavanjem koje dolazi od svetlih oblaka koji se nalaze na suprotnoj strani od sunca i odbijanjem od njih sunceve svetlosti koja meko rasvetljava detalje u senkama. Jednostavno je, ali ne može da se naruči. Doza strpljenja pomesana sa isto tako ogromnom dozom ljubavi prema prirodi omogućiće nam da, možda, budemo na pravom mestu u pravo vreme i napravimo snimak dostojan prirode koju fotografišemo. Na fotografijama velikog formata Miroslava Jeremića izloženim ovih dana u galeriji u kući Đure Jakšića u Kragujevcu vidimo da je njemu to uspelo toliko puta, da se to čini neverovatnim, i divljenja vrednim. Na njima je iskazana sva ljubav prema fotografiji i ljubav i posvećenost prema prirodi i pejsažu kao načinu beleženja njene lepote.
Još samo jedna crtica, ovog puta o nenapravljenoj fotografiji:
„Da sam samo imao kod sebe fotoaparat, kakva bi to fotografija bila!“ prićao mi je pilot pukovnik Marković koji je leteo BEL-džetom, helikopterom koji su delili grad Kragujevac, fabrika „Crvena zastava“ i MUP grada,“Vežbali smo noćni let sa uzletanjem i sletanjem sa našeg heliodroma, i u samo svitanje našli se iznad Gruže, kad je sunce izlazilo i osvetljavalo nisku maglu iznad gružanske doline, iz koje je izranjao samo jedan orijentir – Borački krš, osvetljen sa istoka i bacao senku prema magli na zapadu. Nikada pre ni posle nisam video nista slično a mnogo puta sam leteo istom rutom.“ Ova zabeleška nema naravoučenije, pilot je radio svoj posao koji ne podrazumeva nošenje fotoaparata. Može samo da nadahne one ljubitelje fotografije koji vole Gružu da pronadju oktobarsko ili novembarsko hladno maglovito jutro i ustanu u svitanje, prenoćivši u „ kući pukovnika Vranića“ iz serije „Moj rođak sa sela“.
p. s. Moguće i da ponesu dron koji su nedavno nabavili a neka ih nadahne fotografija Boračkog krša koju je oko 1910. snimio fotoamater Čedomilj Pavlović Bojadžić. Predrag Cile Mihajlović
